Telefon je zazvonio i nakon javljanja usledila je samo jedna informacija od strane nepoznatog ženskog glasa:“dobar dan gospodine , hitno dodjite u selo Bistrica, deda vas zove! nakon kratke pauze usledilo je: nije dobro!“... Dok sam se sabrao i dok sam razumeo sve iznesene informacije,veza je već bila prekinuta. Nakon nekoliko sati nađoh se u autobusu koji me je vodio pravo u Bijelo Polje. Bio je to jedan dugačak put koji je vodio iz pravca Beograda. Kako sam dospeo u autobus i kako sam napustio posao na kom sam se nalazio, nije mi bilo poznato. Verovatno usled nastalog šoka, mozak je izbrisao sve nebitne informacije. Tada je počeo da me obuzima strah, šta se desilo mom dedi, koji me je podigao i koji je od kada je otišao u penziju nestao bez traga i otišao u neko selo na granici sadašnjih dveju država. Nekadašnjih bratskih i po sve istih,a sada već razdvojenih i svakoga dana sve više udaljenijih jedna od druge. Razne misli su mi prolazile, ali nikako nisam mogao da dođem do odgovora, zbog čega je tako naprasno napustio ceo svoj zivot, zbog čega nas je ostavio? Moju baku i mene, rekao je da ne može više da ostane pored nas jer u njegovom životu postoji mnogo veći cilj. Moja baka je bila skrhana zbog njegovog odlaska i non stop je mislila da je otišao zbog neke druge žene. Dok ja, ja sam u dubini duše znao da se nešto dogadja, nešto mistično, nešto neobjašnjivo. Od malena moj deda mi je pripovedao stare priče srpskoga roda i stare priče pre nego što smo primili hrišćanstvo, tj. pre nego što smo pokršteni. Našu veru nije poštovao, jer kao sto je i više puta i meni ponovio:“Ono što se na silu uspostavi, neće se dugo zadržati“. Nije voleo surovost i veoma ozbiljno je poštovao zakone prirode i njih se pridržavao, ali moje pitanje je zašto, zašto je otišao? Prošlo je dosta do mog konačnog dolaska u Bijelo Polje i zora tek što je zarudila, sve je ozelenelo. Baš ugledah jedno pravo prolećno jutro. Odlučih se da odatle nastavim peške, jer je predstojalo dosta pešačenja do sela Bistrica u kom je moj deda već dugi niz godina živeo. Ovo je prvi put da dobijem poziv da dodjem, otkad mi je striktno zabranio da dolazim. Priroda je nešto najlepše i nešto što sam najviše voleo, to je za mene bilo kao neki beg od svega, čemu me je moj deda naučio. Znao sam svašta o prirodi o travama o pticama i različitom šumskom življu. Voleo sam dok koračam kroz prirodu da osetim miris šume i miris svežine kojom odiše. Voleo sam da slušam blagi cvrkut ptica u letu i zvuk vetra koji je pomerao krošnje sa leva na desno i gde se šuštanjem grana moglo nazreti koliko zapravo sama šuma diše i priča. Put koji me je vodio do sela bio je širok toliko da su mogla dva automobila da se mimoidju. Sve što sam se više odaljavao od grada sve je bilo manje prolaznika, a put je bio sve uži i manje sredjeniji, dok na kraju nisam došao do dela puta koji je bio utaban od dugogodišnjeg korišćenja istog pa je izgledao, kao i da je od ljudske ruke napravljen. Sunce je sijalo, a ja sam uživao u predelu koji me je okruživao, toplotu nisam toliko ni osecao jer me je u stopu pratila neukrotiva reka Bistrica koja je hladila vazduh oko sebe. Nakon dugog pešačenja videh neku osobu koja mi je išla u susret. Nakon kraćeg vremena ustanovio sam da se radi o jednoj starici koja je nosila štap preko desnog ramena, a na kraju štapu je bilo nešto svezano. Verovatno nešto što je nosila iz bašte. Zastadoh i pozdravih je:“ Pomaže bog“. Ona me je istog trenutka presekla pogledom i odmerila od glave do pete uz odgovor:“ne znam samo koji bog sinko moj lepi i kom se ti to bogu klanjaš“. Sav zbunjen uzvrpoljih se i odgovorih:“jednom jedinom“. Ona vidi se mudra žena pa istog trena odgovara:“onda se ne klanjamo istom bogu, nego šta ćeš ti sinko u ovim krajevima, koja te je muka naterala?!?“. Ja stadoh ne shvatih njen odgovor ali zato shvatih pitanje pa odgovaram: “došao sam da vidim svog dedu, on se doselio u ove krajeve pre jedno više od 20-ak godina i od tada ga nisam video“. Starica me pogleda pravo u oči pa odgovara: “ima li taj tvoj deda ime uopšte momče ? Ovde nema mnogo ljudi koji se doseljavaju, uglavnom se odseljavaju i odlaze ka novijem životu, a stari zaboravljaju“. Ja stadoh, zamišljen i nakon kraćeg vremena shvatih zapravo koliko je samo ova starica mudra, tada odsečno odogovorih: “ime mu je Bratislav bako“. Ona uzmiče jedan korak pa me opet odmeri od glave do pete, u tom trenutku skupiše se oko nas svakojake ptičice i leptiri, počinju da pevaju neku pesmicu meni poznatu, a leptiri da krase ionako šaroliku planisku idilu. Pesma ptica bila mi je veoma poznata ali nikako nisam mogao da shvatim odakle je znam. Ona me opet odmeri i do tada pogrbljena i sva nejaka, verovatno od godina koje je preživela. Uspravi se dodje i poljubi me tri puta u obraz. Ja onako sav u šoku ne shvatih istog časa kako me je pozdravila i kako me je srdačno zagrlila, znam samo da je mirisala na najdivnije planinsko prolećno ceveće i da mi je šapnula istog trena na uvo:“dobrodošao mlado momče, dobrodošao i dugo smo očekivali tvoj dolazak pastiru i zaštitniku naše vere“. Uto shvatih da sam svo vreme žmureo dok sam bio u njenom zagrljaju. Kada otvorih oči shvatih da nema nikoga ispred mene i da zapravo nisam nikoga ni grlio sem samog sebe. Uspaničeno se stresoh ali razum mi nalaže da je to samo bilo zbog jakog sunca koje me je udarilo u glavu. Nakon pet minuta zadjoh u selo. Naizgled lepo, ali veoma malo i pusto. Nikoga niti na ulici, niti u kućama, sve prazno. Jedino što se naziralo jeste crn plamen koji se dizao u visinu. Nastavih prema tom plamenu, ali bogme bilo je još koji dobar kilometar preći. Nakon toga kada stigoh, ugledah tada Manastir Podvrh koji sam kasnije saznao kako se zove i jedan stari hrast koji se nalazio na samo nekoliko metara od njega. Toliko je bio veliki i širok da su mogle cetiri odrasle osobe da se uhavte za ruke,pa tek onda da ga celog obgrle. Tek tada spazih ljude oko vatre koja je bila veoma velika i koja je bila napravljena kao spaljivanje nečega. Pridjoh ljudima i upitah: “dobri moji ljudi ima li ovde neki Bratislav moram ga videti?!?“ Okrece se neka starina visok oko dva metara,jak kao od stene odvaljen, iako u poznim godinama izgledao je kao da je barem tridesetak godina mladji. Okreće se i kaže: “drago moje dete otišao je brat Bratislav svojim korenima i svojim precima, neka mu je večna slava“. Tek tada shvatih da je ono što gori on, da je naredio da ga spale, ali zašto? Proključaše emocije u meni i suze same krenuše, padoh na kolena i osetih kako polako padam u nesvest.Nakon nekog vremena, a kasnije će se ispostaviti nakon nedelju dana, probudio sam se iz polu kome i nesvesti i shvatih da se nadjoh u jednoj kući na proplanku na kraju sela tik kraj reke Bistrice. Izadjoh iz kuće kada zatekoh domaćina i domaćicu kako sede za stolom u dvorištu, tiho pričajuci. Domaćin me pogleda i reče:“sinko ti mora da si unuk našeg brata Bratislava, ja sam Rastimir, a ovo je moja žena Mijona, tvoj deda nam je naredio da kada dodjes, preuzmeš ono što ti je ostavio.“ Ja se sledih opet malksah i sedeh kraj njega, on vidi šta mi je, pa naredi ženi da spremi nešto da se jede i popije. Kada se jelo lepo završilo, on izvadi jedan koverat i jednu malu drvenu kutijicu izrezbarenu sa znakovima sunca i hrasta, te mi ih dade i ostavi me samog u dvorištu. Sunce je sijalo nestvarno, sve je odisalo prirodom, a kutijica kao da se presijavala na suncu. Odlučih da prvo pročitam pismo u kome se nalazio sledeći sadrzaj:“ dragi moj Momčilo kao što i sam znaš oduvek sam pokušavao da ti objasnim ravnotežu izmedju ovog i onog sveta, izmedju prirode i čoveka, izmedju bogova i boga. Otišao sam od kuće jer sam imao važnijeg posla, a to je odbrana naše vere časne i odbrane naših predaka. Mnoge nečastive sile pretile su kako meni tako i mojoj porodici, tako da sam se sa namerom sklonio, ne bih li sve mogao da nas zaštitim. Ono što ti poveravam jeste jedno breme izgubljenog naroda, izgubljenog čojstva, hrabrosti, poštenja i izgubljene dobrote. Večeras kada pročitas ovo pismo, budi tačno u ponoć kod starog hrasta. Ogrlicu koju ćeš pronaći stavi oko vrata, a sve ostale odgovore pronaći ćeš tada. Voleo sam te i uvek ću. Tvoj deda Bratislav.“ Ostavih pismo i obuzme me strah, uplašio sam se kako od sebe tako i od pisma. Razmišljao sam kakva je to ogrlica i šta se zapravo zbiva. Nakon nekog vremena otvorih kutijicu, a iz nje na suncu zasijala kao da je sada sa neba sišla, ogrlica sa znakom sunca a u njoj hrastov simbol. Suze mi opet krenuše i uz veliku gorčinu stavih je oko vrata osetivši neku svežinu u svom telu i snagu koju do tada nikada nisam osetio. Od tog trenutka sekunde su mi prolazile kao sati, a ceo svet kako životinjski tako i biljni kao da se nešto uzvrpoljio. Te vidim ptice kako lete iznad mene i nešto cvrkuću, a odmah nakon toga pčele me obilaze. Blagi povetarac podiže miris pokošene trave oko kuće I mami me ka šumi. Reka Bistrica je počela nekako jače da huči i da protiče, odjednom sve je dobilo neku novu notu postojanja, a vreme kao da je stalo. Nakon nekog vremena tišine i moje unutrašnje uznemirenosti, sve to prekida domaćin, blagim zakašljavanjem i zabrinotg lica donosi mi malo meda i čiste planinske vode da se okrepim. Nemi smo sedeli i gledali se netremice, a niko ništa ne progovara. Ja nemam pojma šta da kažem, a on iz straha ne sme ništa da me pita. Naposletku ustadoh i kažem mu: „ dragi domaćine Rastimire kada padne noć ja moram poći, hvala ti na gostoprimstvu i na svemu sto si uradio za mene, mozda se nekada i vidimo“. On nemo klimnu glavom i ja za tren oka odoh po svoje stvari. Izadjoh opet napolje i sedoh kraj kuće zagledan u prirodu. Ostadoh sve dok nije počelo da se smrkava, tada stavih torbu na ledja i polako krenuh ka manastiru. Dok sam stigao do njega već je pala noć, ne još tako jaka i tamna, ali se već uveliko smrklo. Kroz krošnju velikog hrasta razaznavale su se zvezde, a kraj njega mali manastir i pojanje popova koji su već skoro i završavali službu. Sedoh kraj hrasta na jedan veći panj osluškijući pojanje sveštenika, nakon nekog vremena začula su se zvona i pridjoh mi jedan svestenik iz tamošnje bratije. Jakog i prodornog glasa pozdravi me: „pomoz‘ bog brate, otkud ti u ova doba da sam sediš. Plašiš li se vukova ili medveda ili vražijih firova?!?“ Uto shvatih gde sam i da sam samcijat, sedim negde u šumi - ni svrhu moga dolaska ne znam, promeškoljih se i odgovaram: “bog ti pomogao pope, ne plašim se ja ničega, jer ničega ni nema, već sedoh malo da odmorim od dugoga putovanja i malo da promislim šta mi je dalje činiti.“ Sveštenik me začudjeno pogleda i kaže :“ nemoj se plašiti onog vidljivog, već onog nevidljivog. Svašta se ovuda kreće, a neverom u ono što ni ne znaš da postoji nećes ništa postići, nego mogu li ti prolazniče nekako pomoci?“ Ja onako sav zamišljen odgovaram: “ dragi moj svešteniče meni nema pomoći jer više ne znam ni ko sam ni od koga sam, ni šta ću biti, niti kamo ću ići, ali znam da sam sada ovde i da želim malo da odmorim. Ako mi bude nešto trebalo doci ću do vas, da pomoć i potražim“. On videh moj odgovor udalji se ka manastiru i ostavi me samog. Dok sedeh tako u mraku svašta je šuškalo i svašta se pomeralo. Moj nemir je bio sve veći i veći, pogledah na sat i videh da je tačno dvanaest časova, udahnuh duboko jer shvatih da sam zapravo džaba trošio svoje vreme dolazeći ovde. Ustadoh sa panja i uputih se ka putu ka selu kada u tom trenutku iza sebe čuh lomljavu stabala i jak udar i drmusnje zemlje. Mislio sam da ćemi srce iskočiti, krv mi je pojurila kroz telo i ostah kao ukopan u mestu od straha. Za tili čas iz šume na obronak kraj hrasta izleteo je iz šume tako veliki medved da svojim očima nisam mogao da poverujem da tako nešto zapravo postoji. Otvorio je svoje čeljusti I iskezio svoje velike zube, da sam i u mraku mogao da ih vidim. Da li zato sto su u mraku velike oči ili zato što ih je stvarno imao, to više ni sam ne znam. Zaurlao je iz sveg glasa ka meni, a ja sam istog trena pao u nesvest od straha. Nakon nekog vremena probudih se i videh nekog starca u staroj poderanoj odori koja je bila neke svetlucave boje ili se to samo mesečina poigrvala sa mojim očima. Imao je štap u desnoj ruci i sedeo je na onom istom panju na kome sam i ja sedeo. Pogledah sebi u nedra, jer osetih da nesto svetli. Kada ono medaljon koji sam dobio kao poklon od svog dede uz ogrlicu na mesecini svetli kao da je iskovan od suncevih zraka, obasjavajući sve oko mene. On me pogleda krupnim očima i oslovi me imenom:” Momčilo moje drago dete, Bratislav mi je mnogo pričao o tebi, mogu ti reći da si isti kao i svaki tvoj predak koji je bio pre tebe i po stasu i po strahu,gde se baš onako od srca nasmeja. Ja se postideh i odmah pokušah da uspostavim razgovor, jer videh da starac mnogo zna o meni. Moja pitanja behu nespretna i kratka:“ko ste vi i kako znate ko sam ja i ko su moji preci?“ On sa velikim kezom odgovara: “znam svakog tvog pretka još pre dolaska hrišćanstva i znam da samo svaki drugi u vašoj lozi, dobija ovaj poziv, kao što si ti dobio od tvog dede. Ja sam drago moje dete pošto me ne poznaješ, a nekad su me svi poznavali i klanjali mi se, ja sam Veles.“ Tada ustade i od starca kao da je postao div jer se uspravio i toliko postao veliki da je najmanje imao 2,5 metara, a bogme širok kao dva najveća čoveka koja sam ikada video, snažne ruke, a kosa seda i dugačka. Ja sav prestrašen padoh na kolena i zamolih ga za oproštaj, pognute glave uplaših se da ćeme jednim dodirom zgromiti. Tada osetih njegovu ruku na ramenu, te me podiže da ustanem. Pošto nisam znao šta da pitam pogledao sam ga, a on je koliko sam mogao da osetim pročitao moju dušu za delić sekunde i počeo je sa pričom:“ mnogo leta sam bio uz vaš narod i pored zaborava i pokrštavanja, ostao sam uz vas, jer su me se neki i dalje sećali. Tako da su i dalje želeli da budem tu i da branim ono što ste vi, a čim vi postojite onda postojim i ja. Ljudi su vremenom postali halapljivi, više nisu pridavalu pažnju ni prirodi ni prijateljima. Nekada braća po oružiju i krvi, a već sada oholi ljudi koje interesuje samo bogatstvo, moć i vlast. Sve ono što je nekda krasilo ovaj narod, odavno je zaboravljeno, a samo nekolicina ljudi i dalje služi svojoj svrsi. Potrebno je da se uspostavi balans i da se vrati poštenje i sve ostale vrline koje su vas nekada krasile. Ti si sledeći koji će raditi kako za ovaj tako i za onaj svet, a sam ćeš videti koja je tvoja svrha. Jedino što ćes večeras saznati, a ono sto ne smeš, dok ne umreš nikada nikome reći, jeste da od večeras nastavljaš koracima svojih predaka i dobijaš moć koju vašu lozu krasi, a koju si ceo svoj život do sad osećao i nikako nisi mogao sam sebi da objasniš zapravo šta je to. To je moć nemuštog jezika.“ Ja zastadoh i uz mucanje izgovorih:“mmmolim“. On me uz blagi osmeh pogleda, stavi mi ruku na čelo i progovori reči koje u početku nisam razumeo, sve dok nije stigao do kraja izgovaranja tih tajanstvenih, nepoznatih stihova i gde sam razaznao da izgovara :“imenujem te u držaoca tajne dobroga i predajem ti brigu tvog’ naroda koga treba odvratiti od lošeg puta, ti drevni poznavaocu jezika sviju, neka ti se stara moć vrati, a krv tvojih predaka neka se oslobodi“. Tada zastade, podiže ruku i pokaza mi da ustanem. U istom trenu začuh travku kraj moje noge koja me je gladila na vetru, kako priča drugoj travki da njenoj sreći nema kraja, jer opet nemušti junak čuva baštinu srpskog naroda. Osetih hiljade glasova oko mene dok me sam Veles nije pozvao i rekao: „moraš se skoncentrisati i misliti o jednoj stvari, ne dozvoli da ti hiljade glasova odvraća pažnju od tvog puta. Svakog saslušaj, ali ne u isti čas, svakome pomozi, ali uredi kome je prva pomoć najpotrebnija. Ova moć neka ti pomogne, jer se tvoj put ne završava mojom spoznajom i spoznajom drugog sveta. Sada ceš morati poći putem Vražijih firova. Podji putem Bistrice pa gde se reka sužava, a otvor zemljine utrobe nazire, udji tu i nadji Zmaja Djalovića koji budan spava i koji ćeti proreći tvoju sudbinu“. Ja skočih kao zec i uplašeno promrmljam:“zmajj, pravi zmajjj“. Veles onako stamen, stane gladiti bradu i progovara:“mislio sam da si bistriji nego što izgledaš i mudriji kako mi je pričano, ali i nisi nešto naročito niti od jednog niti od drugog. Pa nastavi besediti : E ovako odvajkada zmajevi su štitili vaše zemlje, najveći junaci začeti su izmedju zmajeva i devojaka, oni se staraju za odbranu vas i nas od svih zlih sila koje naviru na stari srpski narod. Na veliku žalost vremenom su zaboravljeni kao i svi mi, pa sada lenjo čuvaju blago koje im je povereno dok ne dodje čovek dostojan uz koga će stati i probuditi staru srpsku veru. Ti si jedan od mnogih tvojih predaka koji je pokušao, ali svi oni do sada nisu imali uspeha i nisu bili izabrani da predvode srpsku zemlju do preporoda i odbrane od zlih sila koje su navrle i koje su zaposele srpske domove. Idi k‘zmaju od Djalovića, pa ako ti je duša iskrena kao što je ja vidim, videće je i zmaj pa ćeti sam kasti, što i kako ti je činiti. Ne ljuti ga i ne srdi, jer su zmajevi preke naravi. Ne časi ni časa, već istog trena kreni i ostvari staro proročanstvo, a svoj narod izbavi i odbrani od njih samih.“
Već nakon nekoliko minuta kretah se putem Bistrice, sve je spavalo, čak je i reka polako proticala i tiho igrala u svom koritu. Vedra i tiha noć oslikavala je mesec i zvezde kao četkicom nekog nepoznatog majstora umetničkih dela. Sve je bilo nestvarno i posve mirno. U odsjaju vode, zvezde kao da su se samo zbog mene spustile u ukrasile reku Bistricu pokazivajući mi pravac kojim se treba kretati. Nakon desetak minuta nadjoh se kod samog otvora utrube zemlje u kojoj zmaj od Djalovića budan spava i čeka. Čeka mene! Zakoračih ka prolazu, kada u tom trenutku zasijaše i mesec i ogrlica u punom sjaju ispisivajući do tada nevidljiv natpis, nekog prastarog jezika. Kad shvatih da isti i razumem pročitah sledeće reči:“ Neka ovaj put prati hrabrog, neka ovaj put prati čistog, spoznajom svojom, neće biti više ničega mitskog. Znamenje ponosno neka nosi, a narodu svom neka samo blagodati donosi. Čisto srce i pravdu neka uvek prati i neka zauvek živi pastir “. Nekakva snaga me obuzme i zakoračih u pećinu. Tamo videh različite skulpture izvajane od vremena, ali tek tada shvatih da ih vreme nije iskovalo, već sam zmaj koji je uvek vedrim nebom leteo i obilazio svoje stado čuvajući ga. Sve te zemaljske tvorevine bile su tvorevine njegove, jer je bio toliko veliki da je morao jedino tako svojim prolaskom to i napraviti. Prolazih kraj različith jezera, prateći samo osećaj i nešto, nešto što je bilo u meni, govoreći da sam nekada već bio ovde. Put mi se sam ukazivao, a smernice sam poznavao, bilo je zastrašujuće i prelepo sve u istom trenutku. Tada stigoh do jednog dela pećine, gde se naziralo jarko žuto svetlo se izmešanim šarenim bojama koje su se prelivale jedna u drugu. Udjoh i zakoračih u dvoranu, a tamo zatekoh jedno teško i duboko disanje nečeg velikog, što je ležalo na neizmernom blagu. Do tad nikada nisam tako nešto ni video, a ono što beše ležalo, beše zmaj od Djalovića. Veliki kao jedna četvorospratnica sa crvenim krljuštima i krilima toliko velikim da su se pripijala uz dužinu celog tela dok je ležao. Oči mu behu otvorene, a sijaše žute boje kao najveći dukat. Pomislih u sebi da li je to san ili java.Nakon svega ni sam nisam bio siguran ne samo u ono što sam čuo, već i video. Bacih pogled preko dvorane, a ona ispunjena najlepšim draguljima i zlatnicima, sve sija kao da se svetlo upalilo, a na kraju sobe primetih kacigu sa bivoljim rogovima i štap. Baš su iskakali od svega što se u dvorani nalazilo. Pridjoh malo bliže zmaju, a on trepnu i progovara:“da li je to istina što šuma priča i da li je stvarnost, da imamo novog čuvara stada srpskog i da li je to realnost? Šta te dovodi ovde i šta želiš, samo znaj ja ni sa kim svoje blago ne delim. Pitaj sta želiš, reci šta veliš ?!?’’ Ja pogledah zmaja u oči pa progovaram:“ da ja sam nov pastir rase naše, da ja sam onaj ko će se starati o svemu kako medj‘ živima, tako medj‘ zaboravljenima. Došao sam ovde savet da tražim, došao sam ovde mudrost da nadjem i tebe da upoznam čuvaru prošlosti naše’’. Zmaj ustade, izgovori nešto veoma neobično. Nekim jezikom koji nisam razumeo, jer je verovatno znan samo njemu i njemu sličnima. On odjednom postade čovek, krupne gradje , duge plave kose, očiju žutih i nestvarnih, a godina, godina koje se nisu mogle dokučiti. Na sebi je imao ratničku odoru, koja je bila tik uz njegovo telo. Oklop koji je bio na njemu bio je ukrapen starim runama, a na svojim prsima imao je ugraviranog velikog zrvenog zmaja koji je bio u kružnom izdanju. Za pojasom nosio je mač veoma veliki koji je svakim njegovim korakom i pomeranjem pravio neverovatne odsjaje. Pogledao me je pravo u oči i započeo priču : ‘’ od davnina čuvamo vaš narod od nedaća I loših stvari, ali narod se pokvario, a zemlja se zatrovala, čim se sve to dogodilo, svi smo se mi povukli na svoja mesta čekajući povratak onoga koji će opet napraviti ravnotežu i koji će vratiti blagostanje narodu. Ti si kao i tvoji predci izabran na tom putu, kao što i sam vidiš u mojoj pećini ima svačega, odluči se šta bi uzeo, ali znaj da to mogu biti samo dve stvari. Budeš li nešto uzeo više od onoga što ti je namenjeno, moja vatra spržićete istog trena’’. Stadoh nakon njegove besede razmišljajući zapravo šta da uzmem. U pećini je bilo svega od mačeva do pehara, ogrlica i amajlija, svega je bilo ne samo meni poznatog, već i nepoznatog. Svaki predmet i svaka stvar stavrala je neku pohlepu u meni da je moram imati. Kretao sam se kao poludeo od svega što mogu da uzmem i da nastavim život daleko od svega ovog. Tada zastadoh, tražeći po stvarima i na delić sekunde se sabrah. U istom času shvatih da to i jeste cilj svega, probuditi najveću čovečiju manu, pohlepu. Pohlepa čoveka toliko oslepi, da ga odvodi na totalno pogrešnu stranu, izvlačeći iz njega ono najgore. Zato tada odlučih da ostanem pribran i da pokušam da nadjem ono što je mom srcu milo. Nešto osetih kao da me gleda, osetio sam kao neko posmatranje, ali koliko sam bio uplašen nisam smeo da se okrenem da pogledam šta je to. Na posletku skupih snage, okreteh se i videh jedan običan štap koji je na svom samom vrhu imao kao neku belu lopticu obavijenu nejlepšim zelenim travama koje sam ikada video, dok je pored štapa stojala zakačena Kaciga sa bivoljim rogovima. Izgledala je neustrašivo i veoma napadno u odnosu na štap, a oko ova dva predmeta nalazile su se gomile blaga i dijamanata. Odlučih se nakon kratkog oklevanja i preznojavanja, da ću uzeti štap i kacigu. Bogatstvo me nikada nije interesovalo, ali samo dok svo to bogatstvo nisam upravo sada i video. Nakon same spoznaje istog, uvideo sam zapravo šta je probudilo u meni. Tada zakoračih, uzeh kacigu i stavih je na glavu u istom trenutku čuh glas : ‘’Za krst časni i slobodu zlatnu i veoma jako udar kopita u glavi’’ , stresoh se malo i nakon toga uzeh štap koji je bio zaboden u zemlji u istom trenutku zasijaše bela kugla koja je bila obavijena zelenim travama, tek tada shvatih da je to biser koji zapravo obasjava put svojom belom svetlošću, a razne travke oko bisera ispuštaju miris opuštajući me. Tada osetih kao da zajedno sa štapom kreće i srce da mi otkucava, dok ga držim u ruci on jednako poigrava u ritmu mog srca, a tada naleteše druge reči : ‘’Sunce vas je grejalo i uvek će, Sveti Vid uskoro sići će i zajedno sa tobom ponovni krug života i umiranja uokviriće.’’ Tada me nekada Zmaj od Djalovića, a sada mladjan gospodin pogleda i reče: ‘’Nakon toliko godina čekanja tvog ponovnog dolaska, udostojio si se svoje svrhe i prihvatio si se onoga što su svi odavno pre tebe trebali da shvate. Budi mi dobro moj čuvaru Srpskoga roda, neka se šuma veseli, jer junak je tu, a ja zmaj od Djalovića opet imam priliku da pokažem šta je pravda’’.
Sve se odjednom probudilo, a ja, ja se zaputih da za početak prodivanim sa jednom travkom zaboravljenom na proplanku od svega pa i od nje same….