Da, bio je to predivan dan za umiranje. Toliko godina i toliko izmenjenih svetova, toliko nade da ću ovaj trenutak doživeti i evo, osećam ga svim svojim čulima i osećam da se približava brže nego ikada. Srce mi ubrzano lupa, a dlanovi su mi čas znojavi od toplote, čas hladni kao ledenice. Uz sve to probija vrelina moje uzavrele krvi: osećam strujanje hladnoće kroz telo poput lavine koja juri niz planinu u nameri da prekrije sve što joj na stane na put.
Ležim u blatu, umazan krvlju, proboden kopljem. Da, pao sam, svi u neverici posmatraju kako ležim. Mnogi su se uplašili i počeli da se povlače, samo su najodaniji i najverniji ostali kraj mene, praveći živi štit i odbijajući napade da mi ne odrube glavu i tako dobiju ono što su odavno priželjkivali.
Moju smrt.
Kroz glavu mi, pored nesnosnog bola i hladnoće u desnoj nozi kroz koju je koplje prošlo, sevaju mržnja i pitanja koja mi se vrzmaju već duže vreme po glavi: „Za koga se borim? Ko sam ja? Ubica? Heroj? Princ tame ili pak princ Svetla?“
Pokušavam da u vriscima, jaucima i povicima svoje misli dovedem u red i donesem odluku šta mi je dalje činiti.
Ustajem polako, vitezovi me ohrabruju i uzvikuju iz sveg glasa da svi čuju da sam živ i da ustajem. Smogao sam toliko snage da polomim koplje malo iznad noge. Prelazim pogledom po bojištu i vidim sve manje zastava koje me prate i sve više onih koji čekaju ishod. Na meni je oklop koga su iskovali divovi ledenih planina, sačinjen od mešavine metala i leda koji se nikada ne topi i sumraka koji nikada ne prolazi.
Mojim prisustvom sve tone u sumrak. Naslućujem da hladnoća ulazi u srca mojih neprijatelja, a strah im se uvlači u duše i oči tako da im se svaka misao svodi na to šta donosi mrak.
Mrak, crnilo i tama su ono što iz mene isplivava, ne iz moje duše, nego iz delova koji me štite od smrti. Oklop je počeo neizmernim tempom da tamu pretvara u mrtvu tišinu. Moje sluge, moji saborci i ratni prijatelji već znaju šta će uslediti i šta će se desiti nakon što se razjarim. Sve što postoji na meni odavno se stopilo sa mnom i već odavno predstavlja neodvojivi deo mene. Neustrašivost koju posedujem zaslužio sam zbog sreće koju sam morao odbaciti. Ali sad sam tu gde jesam, nadjačan i neutešno tužan zbog ljudi koji su otišli sa bojišta, ostavivši me na cedilu, predajući me neprijatelju da mojom smrću pokaže dominantnost i dokaže da niko nije besmrtan, pa ni ja.
Ljudska bit je takva da uvek izdajemo one koji imaju neke više ciljeve, nama neshvatljive ili suprotne principima u kojima su moć i novac uveliko zastupljeni.
Sledeća misao koja mi navire jeste kako ohrabriti samog sebe u najtežim trenucima. Sve životne situacije su neizbežne, ali svaka je savladiva. Čeličnom voljom i snagom koju posedujem ohrabrio sam svoje ratnike, udarajući se po grudima i uzvikujući „HO, HO“, kao i „ZA SMRT SLAVNU“. Ali ne može svako da shvati kako to izgleda kada, usred bojišta, ranjen čovek ustaje, i to polumrtav, i iz sveg glasa uzvikuje bojne pokliče. Udarac po grudima odzvanjao je toliko da je sama melodija mog oklopa emitovala strah koji se sve jače i jače širio u neprijateljskim redovima. Videvši da sam i dalje živ, udarili su još žešće na nas, ali ih je zaustavio moj urlik i klik kacige iskovane od kostiju poslednjeg feniksa koji se žrtvovao zarad mene i koji potiče iz pustinja pre ovog i onog sveta Anandama.
***
Moje ubeđenje me je uzdiglo kao iz mrtvih i, uz povezanost ostalih delova mene, nateralo me da krenem na neprijatelje sam i navelo moje borce za mnom. Kaciga feniksa u sastavu sa oklopom stvarala je nestvarno jedinjenje života i smrti, umiranja i vaskrsnuća, padanja i uzdizanja, tame i svetlosti. Ja sam i jedno i drugo, i dobro i zlo, i strah i dobrota. Zato me, po mom viđenju, besmrtnost dovodi do besmislenosti postojanja u napadu za napadom. Neprijatelja je sve više, a prijatelja sve manje, a ja napadam i udaram svim raspoloživim sredstvima. Sečivo probada i zabada se u smrtonosne tačke svakog mog protivnika, pleše ples smrti i odvodi ih na drugi svet kod ovog ili onog boga. Moj smeh ih još više razjaruje, ali, što me više ubadaju, ja se sve glasnije smejem. Želim da pokažem kako sam postojao juče, kako postojim sada i kako ću postojati sutra. Nakon nekoliko sati borbe, ostao sam sam, opkoljen bezbrojnim krvolocima, izranjavan i bez snage kojom sam predstavljao svoje stavove. Zaključujem da je došao kraj mog bezvremenog bivstvovanja na ovom i onom svetu, na tasu delioca pravde i nepravde. Pogledao sam prvi put u oči smrti koja me se do tada, kao i svi ostali, bojala. Čeka me teška i strašna smrt, jer su svi želeli moj kraj. Zato je morala biti takva da se o njoj priča stolećima. I ja sam nekada želeo isto: želeo sam da se o tome priča i želeo sam da se generacijama plaše samog pomena mog imena. Zamislite želju i zamislite gorčinu koju nosite godinama i, kada dođe trenutak u kome se trenutno nalazite, ne osećate ništa, samo beskrajnu prazninu i želju za osvetom, i da neprijatelj pamti ono što će ga sačekati nakon moje smrti. E, to je strepnja zbog koje će svako veče leći i svako jutro ustati u nadi da će prognati iz sećanja ono što mu sleduje ako se kojim slučajem iščupam iz kandži podzemnog sveta i domognem svetlosti dana...
Osveta, osveta i želja da neprijatelji pati pokretači su svega. Jer ja sam onaj koji ne može umreti, ja sam onaj koga se boje, onaj o kome majke deci pričaju strašne priče pred spavanje i nadaju se da neće čuti topot kopita moga konja, da neće čuti zvuk moga mača. Da, to sam ja. Nekad bejah sin Svetlosti, a sada sin Tame, sin svega što postoji i što je postojalo. Možda sada umirem, ali ponovo se vraćam. Moje ime je Nunam, od dugovečne loze ratnika Nir, koja se generacijama rađala zarad očuvanja i borbe za oba sveta. I zato vi, koji me se sećate, strepite i žalite, jer moj povratak uskoro stiže.
Misli, misli su one koje su unutar mene, moja duša koja je u stalnoj komunikaciji sa mojim telom. Podigao sam glavu klečeći i udahnuo duboko, prešao pogledom preko mase koja me je okruživala, ali niko nije bio dovoljno hrabar da mi priđe. U daljini vidim kako se vojnici pomeraju u stranu i propuštaju nekoga ko korača jakim i stabilnim koracima prema meni. Vetar duva, noseći pepeo i smrad sprženih tela koja se nalaze svuda po bojištu. Prelazeći pogledom preko svih, prezrivo se smejem u lice smrti koja je svakog trenutka i svakim korakom bliža. Obilno krvarenje nisam ni primećivao sve dok krajičkom oka nisam pogledao oko sebe i shvatio da lokva moje krvi stvara misterioznu putanju koja je počela da urezuje po zemlji i pravi štit oko mene. Moj smeh pun zlobe uvlačio im je strah pod kožu. Pokušali su da ga umanje tako što su svi instiktivno odstupili jedan korak unazad. U tom trenutku stiže, izlazi i staje ispred mene moj dželat, moja kob koja će mi sada presuditi pred svima. Pogledao me je u oči i rekao podrugljivo: ,,Eto nas ovde i sada, ja nad tobom, a ti ispod mene, ja na tronu, a ti uskoro bez glave.” Nakon toga usledila je kratka pauza, jer se dalo proceniti po njegovom glasu da nije bio hrabar koliko je hteo da pokaže. Pauzu sam jedva dočekao i iskoristio je da odgovorim: „Neko pada danas, neko je pao juče, neko zauvek ostaje i svi će ga se sećati! O, kralju sveta Potra!”
Kada to ču, razgnevi se i pokuša da me uhvati za glavu. Nakon dodira, ruka mu je istog trenutka bila spržena, a on je u jaucima pao na zemlju i počeo da se valja od bolova. Tada sam shvatio da imam priliku, jer, iako umoran i izranjavan, želja za osvetom i mržnja rasplamsavaju i najmanju varnicu, tako da mi se, uz jako lupanje srca i krvi koja mi je ubrzano kuljala kroz telo, mrak spustio na oči. Naizgled lakim skokom i za tren oka stavio sam mu mač pod grlo, dok su ostali vojnici, u neverici, počeli polako da se povlače. Samo nekolicina je krenula ka meni. Uzviknuh im: ,,Stojte, sinovi Potra, ako ne želite da vidite kralja obezglavljenog!” I one najhrabrije naterao sam da stanu kao ukopani u mestu. Zaurlao sam iz sveg glasa i iz sve snage: ,,Eto nas, kralju, sada, ja nad tobom, a ti ispod mene, ja kao pobednik, a ti kao gubitnik, večna slava palima, a preživelima neka strah uđe u srce i neka zapamte da će moj povratak biti njihov kraj, a sada, ovog časa, tvoj!” Kratkim zamahom mača odrubio sam mu glavu. U istom trenutku poče napad sa svih strana i za čas sam se nalazio na zemlji, izboden i iskasapljen desetinama mačeva.
Pobedničkog usklika nije bilo, već samo strah šta će biti u danima koji slede. Ostao sam tako na poljani, u krvi, mrtav. Smrt se nedugo zatim pojavi nad mojim telom, sva obmotana u crni plašt, odišući dubinom tame. Bez očiju, bezobličnih crta lica, izgledalo je da se senke provlače na mestu gde je trebalo da bude lice, a hladnoća koju je širila oko sebe ubijala je sve pred njom i nad njom. A kraj Smrti beše i Gospodar Svetlosti koji je svojom belinom i blaženošću isijavao svetlost što je grejala dušu kao najnežnija ženska ruka. Samom pojavom širio je dobrotu, mir i spokojstvo, boje i lik nisu mogli da mu se razaznaju od siline bleštavila. U čudu sam stajao nad svojim mrtvim telom i bi mi žao što sam stradao od ruke onih koji su trebali stradati. Okrenuo sam se ka onima koji su došli po mene i progovorio: „Eto mene pred Vama, bez tela, dušom stojim pred Vama i pitam Vas šta mi je dalje činiti!”
Smrt progovori:
„Prošao si velike golgote, sine tame, uradio si mnoga nedela, ali i dalje ćeš biti i bez tela i bez moći. I dalje si onaj koji ni pred kim ne kleči, zato te vodim sa sobom na mučenje tvoje duše, da osetiš strahote koje si drugima naneo.” Uto se ubaci Gospodar svetlosti:
„Sine svetlosti, pravde i pravičnosti, svoj put, iako trnovit i pun iskušenja, nekako si prebrodio, tvoja dela pamtiće se zauvek, nisi izgubio dušu, ali ti si onaj koji poznaje i ovaj i onaj svet, ti si taj koji je uspeo da ostane skladan i pored previše moći, zato moram da stanem na tvoju stranu i zatražim iskupljenje tvoje duše iako ste vi ljudi mali za nas, veliko breme nosite zbog vaše unapred zacrtane sudbine.” Smrt vidno zamišljeno zastade, ne prozborivši ni reč.
Iskoristio sam priliku da odgovorim:
„O svetlosti i tamo, o moji saputnici, znao sam ishod mog bivstvovanja na ovoj zemlji, znao sam šta donosi moj život među nepravednicima, ali nisam znao da i nakon moje smrti niko od vas neće znati šta sa mnom činiti! Žao mi je što sam zbog vas moju Inan ostavio kod kuće, iako je pitala zvezde šta treba činiti, iako je čitala stare spise koje nisam razumeo. Sve je govorilo ne idi, ali eto nisam smeo da se oglušim o Vašu zapovest! Znao sam zašto sam stvoren i zašto sam morao da činim to što sam činio! Nisam ostao sa svojom voljenom, već sam krenuo za Vašom voljom, radeći za obe strane. I zato Vam se sada obraćam starim jezikom vekovima zaboravljenim: pot esafas de dulenes!“
Kada su shvatili šta sam učinio i koje reči sam izgovorio, već je bilo kasno. Posegnuo sam za mačem iz dimenzije živih i ubio ih. Nisam želeo da se još neko nađe u mojoj situaciji. Zato sam neko vreme ostavio ljude bez izbora kome će privoleti, ostavio ih da žive u tumaranju po svetu duša i u stalnom ratu... sve do dolaska novih Bogova.
Zamahom mača i njihovim urlikom moja duša postade prokleta na večito lutanje, da nikada ne dobije ono što sam oduvek želeo – slobodu izbora.
Za kaznu i moj uvid u njihovu moć, novi Bogovi moju ljubljenu osudiše na smrtnu postelju, da umre u najgorim mukama, bez ikakve nade na spas i izbavljenje. Dva sveta su se urušila i pomešala se u jedan. Tama i zloba stopiše se sa dobrotom i belinom i tako se iz ništavila stvori novi svet u kom je ponovo započela večna borba kojoj se nikada neće moći videti konačan ishod.
***
U krčmi nastade smeh, ljudi su počeli da me gađaju svim i svačim, još jedna noć je pri kraju.
Ovo je ko zna koja krčma u kojoj sam pričao priču o sebi zarad malo hleba i pokojeg pića, ali kad god dođem do ovog dela, ljudi počinju da se smeju i da me teraju iz krčme, oslovljavajući me raznim pogrdnim imenima. Imena koja sam mogao da prihvatim bila su pijanac i lažov, jer pijanac jesam bio, a lažov po potrebi. Tugovao sam nad svojom sudbinom i nad prokletstvom koje sam nosio, jer, kako vreme prolazi, teret prokletstva mi sve više pritiska pleća.
I tako... još jednu noć se nalazim na ulici, sam samcijat, bez igde ikoga, bez kuće, bez moje ljubljene, bez sveta u kom sam stvoren. U ovom svetu novih Bogova postojim samo ja, moja tuga i bol. Koračajući umoran od godina provedenih po raznim putevima, kako poznatim tako i nepoznatim, a nekada za običan svet nevidljivim, umaram se sam od sebe i od svojih misli. Prokletstvo me drži vekovima u životu, ali ne kao vitkog mladića, već kao iznemoglog starca. Telo mi je toliko slabo da, koliko god da jedem, nisam u mogućnosti da povratim staru snagu. Um, um je jedino što mi je ostalo od svega. To je bio deo prokletstva, znati sve, a nemati moći zbog kojih sam odbacio miran porodični život. Oči su mi naviknute na tamu, tako da mogu i noću da hodam. Smestio sam se pokraj starog hrasta gde sam zanoćio i usnio moru. Naravno, nije mi bilo spasa, sebe sam pratio i na javi i u snu, a moja žudnja za umiranjem bila je neutaživa, jer ono čega sam sve više svestan, a što nisam za redovnog života znao, jeste da čoveka prate sva njegova dela, ma gde na kraju završio.
Umro bih, ali meni ona Smrt koja me ubiti može, više ne može doći.